Blog

‘O, moje dete priča samo sa sobom’: Zbog čega bi decu trebalo da pustimo da sanjare

  |   Dom i porodica

Mnogi mališani su u stanju da se totalno prepuste svom svetu i mašti, da uživaju u svojim snovima i kreativnim idejama. Nemojte ih sputavati, sanjarenje ima nebrojene koristi za njihov razvoj.

Ukoliko ste zabrinuti zbog toga što vaš mališan živi u svetu mašte i često priča sam sa sobom, pročitajte priču mame koja nam otkriva zbog čega je važno da ih pustimo da sanjare.

“Jao, čoveče. Opet je u svom svetu!

Pre neki dan sam ovo izgovorila kada sam u kuhinji čula glas svoje sedmogodišnje ćerke. Pripremala sam večeru, a pre toga sam provirila u dnevnu sobu i videla je kako sama sa sobom razgovara dok pakuje igračke i knjige u torbu.

Ovo nije ništa novo. Bila je u sred neke priče koju je kreirala u svojoj glavi. Imaginacija joj je bila toliko jaka, da je kroz čitavu kuću sanjarila. Išla je od sobe do sobe i pričala svoju priču. Bila je opuštena i srećna. 

Zavidela sam joj. I sama sanjarim, ali tiho i ne toliko često koliko bih volela. Uvek mi je namera da nastavim svakodnevne obaveze dok je moj mozak opušten i kreira scene iz knjiga i članaka koje pišem. Zamišljam sebe kako govorim ispred čitavog auditorijuma, dok sam u stvari u svojoj radionici. U glavi imam razgovore sa ljudima koje nikad srela nisam. Kreiram scenarija koja bi se mogla dogoditi ili doživljavam neke stare situacije.

Dvoje od mojih troje dece aktivno kreira svoje priče dok se igra, a igračke su samo akteri te situacije. Svi ti imaginarni prijatelji postaju stvarni, te često prisluškujem razgovore koji nemaju mnogo smisla za mene. Međutim, oni i nisu meni namenjeni. Sanjari imaju lična putovanja i istraživanja. Zabavljaju nas. Pomažu nam da obradimo informacije i emocije. Dozvoljavaju malenoj varnici kreativnosti da postane ogroman plamen.

Da, kada govorimo o deci, i ćutljivi i pričljivi sanjari mogu izgledati ometeno i bez fokusa.

To zaista može da ih omete, naročito kada treba da peru zube ili obuju cipele. I nastavnici se osećaju slično kada vide dete kako škraba po svesci ili gleda u plafon umesto u matematičku jednačinu. Sanjari mogu na trenutak izgledati kao deca koja imaju problema i bore se sa rešavanjem zadataka. Može se pretpostaviti da imaju veći neurološki problem kao što su ADHD, autizam ili šizofrenija.

Ključna razlika između dece koja previše maštaju i one koja zaista imaju neki mentalni problem jeste u tome što se sanjar može lako preusmeriti u stvarnost.


Foto: Shutterstock

Dečja sklonost ka sanjarenju čini se da može uticati na njihovu sposobnost učenja, iako je baš suprotno tačno. Oni se lako povežu sa jako dobrim učenicima. Kreativni su, a to ih vodi ka radoznalosti i sposobnosti da rešavaju probleme razmišljajući šire i otvorenije. Lako se prilagođavaju društvu. U stanju su da satima zamišljaju razgovor sa prijateljima. Mogu da se snađu u konfliktu, uzbuđenju, pa i u dosadi. Aktivno praktikuju socijalne veštine koje uključuju kompromis, empatiju, savest.

Još jedna kul i korista stvar o sanjarima je dokazana od strane naučnika sa Univerziteta u Viskonsinu. Objavili su istraživanje u kom pokazuju da onaj mozak čije misli lutaju u stvari ima mnogo bolju radnu memoriju. Ovaj tip memorije dopušta mozgu da zadrži i povrati informacije čak i kada je ometen.  Sposobnost da se setimo da uradimo sve stvari tokom napornog dana zavisi od radne memorije, naravno i podsetnika u sveskama ili telefonima. Radna memorija dopušta da mislimo izvan trenutne situacije. Zato nam najbolje ideje dolaze dok se kupamo ili vozimo.

Kada sanjarim, ne shvatim svaki put da to radim, sve dok me moj mozak ne natera na to. Glas druge osobe vraća me u prostor koje telo nikada nije napustilo. Mozak je, doduše, putovao. Obično se osećam manje napeto i pod stresom, otvorena sam za nova rešenja problema. Ideje i misli se kreću slobodnije. Ne osećam se zaglavljeno i zadovoljnija sam. Poboljša mi se i sposobnost fokusiranja.

I deca sanjari doživljavaju istu stvar. Dečje reči mogu bii glasne, zbunjujuće i preterane. Neka deca se prosto prepuste, što je bolje nego da konstantno glume. Dete koje može da oseti velika osećanja kroz igru ili umetnost teže će biti ometeno u odeljenju ili zlostavljano od strane drugog učenika.

Sećate se da sam rekla da su mi dva deteta sanjari, dok jedno nije? Oni apsolutno pokazuju pozitivne efekte svojih maštovitih umova. Moje dete koje nije toliko maštovito i prepušteno imaginaciji će se teže izgubiti u svojim mislima. Zato se bori sa osećanjima, stvaranjem prijateljstava, razgovorima tokom dana, i preteranim anticipiranjem događaja. Zbog toga je često anksiozna, a nekad ne zna šta će sa sobom. Ovo može dovesti do nevolje. Zaista postoji veza između emocionalne inteligencije i sanjarenja. 

Naravno da ne predlažem da samo pustimo decu da žive u imaginarnom svetu i na svom ostrvu fantazije. Ali ne treba ni njihovo sanjarenje da shvatamo kao lošu stvar. Ono im dopušta da prožive velike emocije tokom dana. Daje im prostora da stvore najkreativnije i najživlje priče. Pomaže im i da se fokusiraju onda kada su ometeni nečim. Dopušta im da boje, crtaju, da stvaraju bez prepreka. Jednostavno im je dopušteno da sanjaju.

Naš posao, kao roditelja, jeste da ih podsećamo na to da treba biti odgovoran i brinuti o svojim obavezama, ali nikad ih ne treba udaljavati od sanjarenja. Prelepe stvari se dešavaju kada dozvoljavamo svom detetu da pusti svoj mozak i neophodne stvari se dese takođe. Nije to samo puko gledanje u belo ili razgovor sa samim sobom, oni su zauzeti nekim lepšim stvarima, kreativnim razmišljanjem koje će samo doprineti njihovom socijalnom razvoju i pomoći im da lakše primaju i obraćuju informacije tokom dana.

Pustite ih da sanjare!”

izvor:yumama.com